Profesor psihologije: Teško je objasniti trenerima da gupa 10-godišnjaka nije poligon za dokazivanje i da ih rezultat u tom dobu ne čini boljim stručnjacima.Može li uzbuđeno dete tokom utakmice usvojiti informacije koje nisu usvojene za vreme treninga? Zašto uopšte pričamo o tome kako za najmlađe sportiste rezultat nije važan i kako tako možemo stvoriti pobednike?
Kroz osam godina rada uglavnom sa najmlađim uzrasnim kategorijama u fudbalu, upoznao sam mnoge roditelje i trenere. Tvrdim da većini, velikoj većini, nikako nije jasno kako zanemarivanje rezultata i naglašavanje uživanja u igri može biti korisno za razvoj sposobnosti u nekom sportu za decu – početnike. Nažalost, svoju pogrešno usmerenu ambiciju prenose na decu koja zbog toga manje uživaju, slabije napreduju i više odustaju od sporta.
Nekakvo staromodno shvatanje je da deca treba da očvrsnu, da na njih treba vikati da znaju „ko je gazda“ i da trebaju od malena usvajati „mentalitet pobednika“. To ne postoji! Ako pričamo o sportu sa loptom, dete posvećuje otprilike 3/4 svog kapaciteta pažnje na tačno tehničko izvođenje, jer se ona tek uči i daleko je od automatizma. Primera radi, tehnički obučen odrasli igrač svega 5% kapaciteta pažnje posvećuje tehnici, dok većinu koristi za promatranje odbrane i napada, analizu i izbor strategije. Ima li u tom malom opsegu pažnje mesta za slušanje roditeljskih saveta sa tribine, za povišen ton trenera ili prisećanje roditeljskih saveta pre utakmice?
Može li uzbuđeno dete tokom utakmice usvojiti informacije koje nisu usvojene za vreme treninga, samo zato jer bi trener tako želeo? Ne može.
Decu uglavnom na bavljenje sportom podstiče unutrašnja motivacija. Ona podrazumeva učestvovanje radi ličnog zadovoljstva, radi same aktivnosti, a ne spoljašnje nagrade (pobeda, novac, medalja). Istraživanja pokazuju da deca učestvuju u sportu zbog uzbuđenja koje taj sport nosi sa sobom, poboljšanja veština, samog izvođenja veština, ličnog postignuća i druženja sa prijateljima. Spoljašnje nagrade ili pobeda u igri manje su važni i zanimljivi. Tako motivisana deca usmerena su na zadatak, a ne na ishod. Ako mi kao treneri ili roditelji (sve češće i mediji) ne intervenišemo, mladi sportisti neće procenjivati svoj nastup kroz rezultat.
Pokušaću da vam dočaram važnost unutrašnje motivacije kroz priču: „Čovek je na razne načine pokušavao da otera glasnu decu koja su se redovno igrala pored njegove kuće – vikao je, pretio, zvao njihove roditelje, ali ništa nije pomoglo. Najzad je pokušao sledeće. Svakom detetu je platio 20 centi da se vrati ispred njegove kuće i nastavi sa igrom, i naravno svi su se vratili jer su dobili ‘nagradu’. Ali, sledećeg dana im je ponudio 15 centi, a sledećeg samo 5 centi. Dečaci su postali uznemireni, jer su smatrali da njihov povratak vredi više i obavestili su ga da se kod njega više neće vraćati. Dakle, izgubili su svoju primarnu motivaciju zadovoljstva igrom. Nju je zamenila spoljašnja motivacija koja nije bile zadovoljena i aktivnost je prestala.
S obzirom da mi želimo stvoriti zadovoljne, ali i što uspešnije sportiste, kako će nam ovo pomoći? Ako su deca prirodno željna napredovanja u sportskim veštinama, neće li najbolji napredak ostvariti tako da podstičemo učenje sposobnosti i elemenata za pojedini sport bez naglaska na ishod? Deca će bez straha od neuspeha, jako motivisana napredovanjem u takvom okruženju najviše napredovati. Ako naglasimo rezultat i zanemarimo učenje veština, trenutno ćemo možda dobiti rezultat, ali dugoročno ćemo odgajiti manje uspešnog sportistu. Svi, suviše ambiciozni roditelji i treneri trebali bi ovo imati na umu. Postoji vreme za učenje i vreme za rezultate. Celu karijeru odrasli sportista će provesti u potrazi za rezultatom. Za to ga možemo pripremiti obezbeđujući mu najbolje uslove za učenje ili ga možemo frustrirati pritiskom rezultata od malih nogu, a samim tim motoričke i tehničko-taktičke veštine neće biti optimalno usvojene.
Teško je promeniti određene navike. Teško je trenerima koji to ne osećaju objasniti da grupa desetogodišnjaka nije poligon za dokazivanje i da ih rezultat u tom uzrastu ne čini boljim trenerima. Njihov rezultat je dostignuće u seniorskom uzrastu ili čak još više i njihov sportski razvoj. Roditelji, ako aplauzom nagrađujete samo golove i vrednujete pobede, hendikepirate svog malog sportistu koji se trudi i u porazu, i koji bez vas ne bi znao da je poraz neuspeh. Pustite da vaše dete samo postavlja ciljeve za sebe i napredovaće više nego kada mu vi postavljate ciljeve i dajete savete kako će ih ostvariti. Negujte unutrašnju motivaciju naših malih sportista kako biste ih što duže zadržali u sportu i kako bi se potrudili da ovladaju elementima sporta na najbolji način.
Nekada je manje više. I srećnije.
Autor teksta: Petar Nikolić, profesor psihologije i UEFA A trener
Tekst preuzet sa: www.dalmatinskiportal.hr
