Kažu da je znanje nenadoknadiv resurs i jedan od naših trenera iz „mlađe garde“ vođen tom floskulom, otisnuo se na daleki sever Evrope, u zemlju kojoj fudbal nije nacionalni sport, ali jeste sport koji je u ekspanziji i u koji se već nekoliko poslednjih godina ulaže veliki novac i napor da se naprave što bolji rezultati. Naš Simke je imao prilike da se uveri kako to izgleda i prenosi nam svoja iskustva.
„Na turističko-poslovnom putu na dalekom Islandu, zemlji vatre i leda, iskoristio sam priliku da predstavim naš klub i razmenim iskustva sa trenerima omladinske škole fudbala, najstarijeg fudbalskog kluba na ostrvu KR Reykjavik. Ovo predivno iskustvo mi je omogućila naša reprezentativka Tijana Krstić, koja nastupa za istoimeni klub u ženskoj konkurenciji. Tijana je već 4 godine na Islandu i odlikuju je poštenje, požrtvovanost i profesionalizam, pa su mi vrata u ovom klubu bila širom otvorena.“
Kako je protekao prvi susret sa malim Islanđanima?
„Na Islandu sam trenirao generacije U11 i U10. Deca su me jako dobro prihvatila, zbog čega sam naročito srećan, jer sam imao informaciju da ovde deca teško prihvataju strance kao trenere. Komunikaciju smo odvijali na engleskom jeziku, tako da nije bilo problema te prirode. Kod njih sva deca tečno govore engleski jezik (bolje od mene prim. aut.) i dosta pažnje se tome posvećuje u školama. Mnogo puta su me pitali u toku treninga kako se zovem, jer moje ime Predrag je baš teško izgovoriti na islandskom jeziku. Pa sam im rekao da me zovu kao i naša deca iz Stara: „Simke“.
IZ STRUČNOG UGLA: BROJ DECE I TRENERA
Ove dve generacije su brojale prosečno po tridesetoro dece na treningu i samo jednog trenera . Kada sam kolegi treneru u KR Reykjavik rekao da na našim treninzima ima minimum tri trenera, a neretko i više trenera, začudio se i razočarao u isto vreme. Rekao mi je da bi i njemu značio bar još jedan pomoćnik na njegovim treninzima i da ne može svakom detetu da posveti podjednako pažnju.
Kako izgledaju treninzi u njihovom klubu?
Njihova škola je slična našoj školi fudbala STAR, jer se i oni drže one parole „fudbal je zabava“. Deca na Islandu vole takmičenje, da se nadigravaju između sebe. Na osnovu tog saznanja prilagodio sam i treninge. Radili smo fudbalske u kombinaciji sa zabavnim elemenatima. Te zabavne igre i vežbe koje sam naučio od kolega iz Stara sam preneo i na treninge ovde. Osmeh dece mi je bio dobar pokazatelj da im se sviđa i da uživaju u radu sa mnom. Kod njih se treninzi svode na zabavu i obaveznim igranjem fudbala na dva gola u poslednjih 20 minuta treninga. Ako bih upoređivao kvalitet naše dece sa njima, zaključio bih jedno: naša deca imaju bolju tehniku, a njihova deca su fizički jača.“
Simke, kako funkcionišu škole fudbala na Islandu?
„Tu fizičku snagu bih pripisao njihovoj kulturi, jer mnogo dece trenira više sportova istovremeno. Na primer, kod mene u ekipi sam imao jednog dečaka koji je trenirao pet sportova. Da, pet sportova! Fudbal, košarku, rukomet (naravno), plivanje i šah. Dosta manje rade na tehničkim elementima. Roditelji ih upisiju na više sportova kako bi ih udaljili od kompijutera. E tu su u prednosti u odnosu na nas, više treninga, manje kompijutera. Roditelji članarinu plaćaju jednokratno – odmah za celu godinu, s tim sto država subvencioniše oko 30% iznosa članarine. Uplaćuje se roditeljima na poseban račun i taj novac moraju da iskoriste za sportske aktivnosti, u suprotnom gube taj novac. Ovde deca postaju punoletna sa 16 godina i odmah počinju da rade. U toku radnog vremena imaju pravo da odsustvuju 2 sata sa posla kako bi otišli na trening.“
Reci nam nešto o uslovima za trening?
„Maloletna deca, tj. deca mlađa od 16 godina moraju da budu u kući pre 22h, tako da se svi treninzi za mlađe moraju završiti do tada. Imaju tri treninga nedeljno i jednu utakmicu. Uslovi za trening skoro svakog kluba u Rejkjaviku su slični kao recimo u Partizanovom SC Zemunelo (Teleoptik), što je sjajna i velika stvar za razvoj i napredak. Konkretno klub KR Reykjavik ima glavni teren sa prirodnom travom i 4 pomoćna terena sa veštačkom travom. Pored velikog broja svlačionica, imaju TV salu, teretanu, dve košarkaške sale, kuhinju i kafe-bar u sklopu tog kompleksa. Vrhunski uslovi da postaneš dobar sportista. Imaju i klupski šop gde prodaju klupske suvenire: šalove, kape, dresove, štucne, rančeve…“
Može li malo tvoje „ozbiljne“ priče za kraj?
„Moram priznati da je Slobin šop raznovrsniji, nemaju maske za telefone i sveske sa motivima kluba. Naravno nemaju ni Šoneta i Miška, i uskraćeni su za taj luksuz. Što bi se reklo u našem narodu: „Niko nije savršen.“ Domara kluba nisam upoznao, ali ne verujem da je kreativniji od našeg Vinka koji od ničega može da napravi svašta.“
Hvala svima iz RK Reykjavik na gostoprimstvu i pomoći prilikom boravka u njihovoj prelepoj zemlji. Do skorog viđenja, veliki pozdrav. Simke.
