Vaspitanje, obrazovanje i učenje su u suštini, tri krajnje dugotrajna i veoma složena (i za neke, ali na sreću, i ređe pojedince i veoma mukotrpna) pedagoško-metodička procesa (jer uvek po pravilu traju tokom celog života svakog čoveka), koji se međusobno prepliću, prožimaju i dopunuju.
Sport u celini, ima veliki uticaj i poseban značaj u formiranju integralnih ličnosti sportista u celini, posebno u fizičkom razvoju. On, pre svega, takođe, doprinosi izuzetno pozitivnom napredovanju u morfološko – funkcionalnoj i zdrastvenoj sferi razvoja ličnosti sportista, potom, i ništa manje značajno, u tzv. moralno – voljnoj, a zatim i intelektualnoj – radnoj i estetskoj komponenti, ili strani ličnosti svakog sportiste. Sve ovo je i moguće jer se u sportu ulažu veliki lični napori fizičke i psihičke prirode, često se živi specijalnim režimom života i rada i sa mnogo odricanja i samoodricanja.
U sportu i putem sporta se bitno može uticati na razvoj intelektualne komponente ličnosti sportista. To se uglavnom postiže usvajanjem teorijskih i tzv. praktičkih znanja i sticanjem motornih veština, kao i formiranjem mnogobrojnih i raznih navika sportista. Jer, u početnoj fazi učenja motoričkih aktivnosti i usvajanja pojedinih posebnih kretanja, sportisti se neophodno upoznaju i sa određenim pravilima, propisima, normama, a i raznim zakonitostima, a to sa druge strane, značajno doprinosi obogaćivanju stvarnih mogućnosti njihovog intelekta. Sledeća faza rada ima prevashodno zadatak da razvija produktivno, stvaralačko i tzv. kritičko mišljenje putem traženja i uvek nalaženja novih raznovrsnih rešenja novonastalim situacijama. Tako dolazi do „otkrivanja“ posebnih rešenja u kretajnim zadacima, u savlađivanju psihomotornih zadataka, sticanju tehničke preciznosti i taktičko – tehničkog savršenstva.
Sport ima i funkciju tzv. neposredne pripreme za svaki naknadni rad, jer putem bavljena sportom jačaju i fizičke i funkcionalne sposobnosti organa i organizma u celini i tako se pojedinac – sportista priprema za daljnu kontinuiranu aktivnost, bez većih oscilacija i poteškoća. Kroz sport se nadalje razvija određena svesna disciplina, kooperativnost, saradnja, odgovornost, savesnost, smisao za organizaciju i racionalizaciju. Tu su i formiranja navika održavanja lične higijene, savlađivanja raznih radnih zadataka, sposobnost korigovanja, sklonost usmeravanju, saradnja… (Nije zanemarljiv, takođe, doprinos sporta ukupnom ličnom blagostanju, određenoj kvalitetnoj mentalnoj kondiciji većine sporista u odnosu na nesportiste itd.)
U sportu današnjice je jedan od osnovnih faktora rada, pored sportista – trener. On je stručnjak, najčešće profesionalac, ali istovremeno i vaspitač koji vaspitava, ali i obrazuje, mlade sportiste usmeravajući ih prema cilju i zadacima vaspitanja i obrazovanja u određenom društvu. Trener zato mora u sportu uvek biti dobro pedagoški, psihološki, didaktički i metodički obrazovan, da bi mogao da odgovori sve složenijim zadacima koji se trenerskoj struci nameću.
Tekst preuzet iz knjige:
„Pedagoški rad u savremenom sportu“, Mlađen B. Galić