Razlika između njih je manja od godine dana, u slično vreme su se upisali u našu školu fudbala, zajedno su ređali uspehe, jedan drugom asistirali, proslavljali pobede, plakali posle poraza – oni su Đorđe Božin Đoša i Marko Mlađenović Mare. Ovo je kratka priča o njima.
Specifičnost ove dvojice dečaka je u tome što su i pored neznatne razlike u godinama, od samog početka deo iste naše selekcije. Deo one selekcije (fotografije na dnu članka) koja sa prošle sezone okitila srebrom, a ove bronzom u Sport Brothers Ligi; deo selekcije koja predstavlja budućnost našeg kluba i deo selekcija igrača o kojoj će se tek pričati. U superlativu, naravno.
Đoletova „bolja“ noga je desna, Maretova leva – idealno za ubojiti tandem, s obzirom da obojica imaju afinitete napadača i u tome su izuzetno dobri. Videlo se na samom početku da će zajedno imati mnogo uspeha. Nismo sumnjali u njih, a oni su naše pretpostavke potvrdili i potvrđuju i dalje.
Značajno nam je što se njihovi uspesi temelje na neraskidivom drugarstvu izvan fudbalskog igrališta i što se hemija koja postoji među njima prenosi i na teren. Značajno nam je što su to dva zdrava i pametna dečaka koja vole fudbal, koja slušaju svoje roditelje i trenere i to što znamo da ćemo se za deset ili dvadeset godina ponositi kao dobrim ljudima. Ako uz to budu i uspešni sportisti, to će nam biti dodatna potvrda ovih reči.
Dragi Đole, dragi Mare, znamo da ćete pročitati ovaj tekst, ali isto tako znamo da ćete postati još bolji drugari nego što ste sada i da se nikada nećete uobraziti. Znate da ste dobri, dajte sve od sebe da budete još bolji. Najbolji. Verujemo u vas, dečaci.
…u njemu caruje drugarstvo – MI SMO STAR ZEMUN
