Prošlo je nešto više od dve nedelje kako se ne družimo, mili naši „patuljci“, a mi nemamo način da vam iskažemo koliko nam nedostajete. Pokušaćemo rečima. Probaćemo da vam makar na trenutak dočaramo koliko i na koji način mislimo na vas u ovoj nadasve čudnoj atmosferi. Da ne dužimo, pročitajte obraćanje trenera vama, našim malim šampionima…
„Mnogo puta u životu nije bilo lako rešiti neki problem, prevazići neku situaciju, izboriti se sa preprekama… U tim trenucima, uvek je jedna misao bila glasnija od drugih – najveći uspesi se postižu u samoći. Ta misao je bila moja zvezda vodilja. I zaista je tako. Ja sam primer. Dokaz. Većinu problema sam rešavao na tako jednostavan, a tako težak način – treningom. Dok su drugi uživali, ja sam trenirao. Sam. Dok su drugi spavali, ja sam trenirao. Sam. U „četiri zida sobe“. Dok su drugi odustajali, ja sam napredovao. Dok su drugi ostavljali svoje snove, ja sam ih jurio. Dostigao sam ih jakom voljom, upornošću, odricanjem i požrtvovanjem. Trenirao sam jako kao nikada pre. Nije bilo lako. Nimalo. Krevet sam zamenio fudbalskim terenom, igračke fudbalskom loptom, da bih na kraju neuspeh zamenio uspehom, suze – smehom, tugu – srećom. Pouka ove priče je jedna – nisam odustao kada je bilo teško. Naprotiv. Kada je bilo teško, ja sam bio još uporniji, trenirao sam još jače, još više. Sam. U „četiri zida sobe“. Uspeh je zbir malih koraka napravljenih iz dana u dan. Ne, nisam birao mesto – trenirao sam u sobi, ispred zgrade, na igralištu, u školskom dvorištu. Ne, nisam birao vreme – trenirao sam ujutru, uveče, na velikom odmoru, posle časova, pre spavanja. Ne, nisam tražio izgovore – trenirao sam umoran, bolestan, kad je toplo i kada je hladno. Trenirao sam. To je važno. Budi pametan, ostani kod kuće. Treniraj. Sam.“ – veoma upečatljiva poruka našeg Mareta.
„Dobar dan dragi Starovci.
Nadam se da ste svi dobro. Ova, nimalo bezazlena situacija koja je pogodila svet, nažalost zaustavila je i naše predivno druženje. Međutim, treba biti oprezan i nadam se da poštujete i slušate vaše roditelje i nas trenere i da ste zabavu preneli u vaše domove.
U svetu u kom je tehnologija razvijena, uspevam i ja da ispratim preko društvenih mreža kako se zabavljate, kako izvodite vaše uspešne „čelendže“, naravno i kako vredno trenirate i pratite instrukcije koje smo smo vam mi treneri spremili kako biste nastavili vaše fudbalsko i fizičko razvijanje. Jako mi nedostajete!
Nadam se da će uskoro sve ovo proći, da ce svi u svetu ozdraviti i da ćemo se, Bože zdravlja, uskoro opet družiti i vredno trenirati u našem dragom klubu. Našoj drugoj kući. Ljubi vas i pozdravlja vaš trener Panta. I naravno, ne zaboravite: OSTANITE KOD KUCE! MI SMO STAR ZEMUN!!!“ – poruka je našeg Pante.
„Dragi moji Starovci, ostanite u svojim kućama! Jer mi Starovci smo uvek zajedno. Kada je sloga. Kada je sreća. Kada plačemo zbog poraza. Kada se smejemo i radujemo pobedi. Naše zajedništvo je na ispitu. Ja verujem u vas. Verujem da ću vas sve videti prvom prilikom na treningu. Jasno vam je da je jedva čekam. Ostanimo zajedno sa svojim roditeljima u kućama, sve će ovo brzo proći, a posle ovoga… posle će sve biti prekrasno i prelepo! Lopta se sada malo odmara od vaših jakih šuteva, ali čeka vas na istom mestu. Na mestu gde nastavljamo da kujemo našu sreću i spremamo se za izazove koji nas čekaju u našim životima. Kada dođe vreme, zajedno za to, zajedno sa vašim drugarima, braćom, kumovima naravno onima kojivas jako vole. Sa vašim trenerima Miškom, Šonetom, Slobom, Markom, Pantom, Simketom i Stefanom.“ – rečit i jasan je naš Simke.
„Ovo je, naizgled loša situacija koja ima puno mana i negativnosti za naš svet sporta, ali nas i nekim delom uči mnogo i od nas iskušava više od strplјivosti i čežnje za fudbalom. Fudbal postoji i uvek će postojati, kako u mlađim licima, tako i u onim starijim. Stariji su oni koji uglavnom nadgledaju, a neki i doprinesu i po koji koristan savet, a mlađi su oni koji slušaju, prate i neizmerno i besprekorno rade na sebi. Neki više, a neki i manje. Žurba je u svima nama i hteli bismo da ovo što pre prođe da bismo mogli da se vratimo na ono što volimo iznad svega, a to je fudbal. Mnogi očajavaju što je ovako, ali i ovo je na neki način vrsta treninga. Test strplјivosti pre svega, a onda izgradnja i pronalaženje samog sebe i otkrivanje svog hobija. Iz dana u dan nam je želјa sve jača i čvršća i to se vidi na izrazima lica, pogotovo onih najmlađih. Deca vole našu igru i uživaju u njoj, te čine sve što mogu da ne ostanu ni dan bez nje. Neki imaju dvorište pa šutiraju loptu, neki je vode po kući među stolicama, žongliraju, trčkaraju, pa čak i vežbice rade i gledaju utakmice, kako ne bi „izostajali“… Sve to čine jer vole fudbal i svaki njegov pojam, ali pre svega im je u interesu da se zabave jer bez toga nema ničeg. Po začetku ovakve situacije shvatamo koliko je zapravo bitan kontakt. Svaki pozdrav, zagrlјaj, smešak prijatelјa, pobeda i poraz, svađe i mirenja, pa čak i ona dosadna crna guma koja ulazi u patike tokom treninga su izuzetno bitni i u ovom momentu su uspomene na lepe dane druženja, truda, rada i zabave čiji povratak neizmerno priželјkujemo i čekamo. Nakon svega nadam se da će se više ceniti svaki izlazak i svaki rastanak sa prijatelјima i svaki onaj naš čuveni pozdrav nakon svakog našeg treninga i utakmice – “MI SMO STAR ZEMUN”, jer to odlikuje pre svega prijatelјstvo kao zajednički odnos svakog od nas i najviše u ovakvim momentima učimo o njegovoj važnosti i značenju. Izaći ćemo iz naših domova kao pobednici, a taj rezultat će se ogledati u zajedničkoj želјi i spremnosti da vidimo jedni druge opet i da se opet družimo i zajedno stvaramo uspomene i ređamo uspehe. To se zove lјubav. Malci, ostanite kod kuće i družimo se kad se završe dani bez treninga!“ – emotivan je bio naš najmlađi trener Stef.
„Pilići moji, deco moja mila… Toliko sam vam puta pričao, toliko sam vam puta samo bio dosadan, da ne znam šta više da vam kažem a da već niste čuli od mene. Da li sam vam rekao da se ponosim vama? Jesam, itekako. Da li sam vam rekao da mi je cilj da napravim od vas najbolje ljude? Mislim da jesam… Da li znate da vas volim najviše na svetu? Siguran sam da znate i osećate. A da li slučajno znate koliko mi nedostajete…? E to ne možete ni da pretpostavite. Nikada nećete ni moći. Ni vi ni bilo ko drugi. Samo ja znam koliko sam vezan za vas i sa kolikom emocijom i ljubavlju vas učim, vaspitavam, oblikujem. Da budete najbolja deca svojim roditeljima, da budete dobri sportisti, omiljeni drugari i učenici svojih učiteljica i nastavnika. Sa „knedlom u grlu“ vam govorim da ostanete kod kuće, a tako želim da vas vidim, hvalim, grdim i jurim po terenu kako bih vas gnjavio i grlio… Želja je jaka, sve jača i jača. I nadjačaće svaku moguću prepreku i razdvojenost od vas. Ponoviću, a znam da ćete me poslušati, jer ste vaspitani, jer ste najbolji: OSTANITE KOD KUĆE! Izdržimo još samo malo. Budimo strpljivi. Hajde da pobedimo zajedno i ovu utakmicu. Vidimo se, MALA GOSPODO…“ – poruka je za kraj našeg Slobe.
